Javna tribina u Čoki: "Osim zakona sve je po propisu"
Популарни постови са овог блога
Zapad udario o rusku stenu | Od četvrtka do četvrtka
https://rumble.com/v4hrrcu-aktuelnosti-izbori-u-americi-tramp-gazi-sve-pred-sobom-niki-hejli-odustala-.html
Sve je postalo jasno,jer je ovaj tekst ujedinio moja parcijalna saznanja i sastavio u jedinu logicnu i razumljivu celini,u ogovor na pitanje ko smo ,sta smo i kuda idemo
ОдговориИзбришиSonja Gbl
May 6 at 1:46 PM ·
Srbija mi sve više liči na savremenu laboratoriju hibridne dominacije – ni kolonija, ni okupaciona zona, a opet i jedno i drugo.
Za razliku od klasične vojne okupacije, ovde se odvija hibridni model - spoj ekonomskog pritiska, političke zavisnosti, obaveštajnog nadzora i psihološke manipulacije. Srbija formalno deluje nezavisno, ali suštinski je pod upravom spoljnih centara moći.
Srbija nije okupirana na način na koji su nas učili da prepoznajemo okupaciju. Nema tenkova na ulicama, nema stranih vojnika koji patroliraju trgovima. Sve izgleda mirno. Ali ako pažljivije oslušnemo, ako dublje pogledamo, počinjemo da shvatamo da je to samo površina. Ispod nje, odigrava se nešto što više liči na precizno usmerenu tihu, ali sveprisutnu kontrolu.
Ono što se u Srbiji naziva tranzicijom, zapravo je proces sistematskog razgrađivanja suvereniteta. Nakon 2000-te, strane banke su preuzele gotovo celokupan finansijski sektor, ključne sirovine i energetski resursi prodati su pod sumnjivim uslovima, dok se strani investitori predstavljaju kao spasioci, iako dolaze sa zahtevima koji više liče na pljačku, nego na saradnju. Industrije koje su mogle da budu oslonac ekonomskog blagostanja, prvo su strateški onesposobljene tokom bombardovanja 1999-e, zatim opljačkane i ugašene, često uz međunarodno savetovanje, a profit od onih koje su opstale ne ostaje ovde jer su prodate za "1 dinar" odabranim i okupatorima poslušnim tajkunima. Novac ističe tiho, svakog dana, iz brojnih ekonomskih rana, kao krv iz tela koje još stoji uspravno, ali je iznutra već klonulo.
Iako nije članica NATO-a, Srbija živi pod njegovom senkom. Saradnja je institucionalizovana sporazumima (SOFA, IPAP) oficiri se obučavaju pod njihovim okriljem, a odluke koje se tiču bezbednosti često dolaze kroz prozor ambasada, ne kroz vrata parlamenta.
Sever Kosova, koji je nekada bio simbol otpora, danas je teritorija koju zvanični Beograd polako prepušta, ne zato što je izgubio u borbi, već zato što je pristao na tiho povlačenje, uz diplomatske osmehe i zatvorena vrata.
Iza svega toga, još tiša i još dublja je obaveštajna mreža. Neki ljudi, koje viđamo na naslovnicama, ne deluju kao političari, već kao prenosioci instrukcija. I ne dolaze te instrukcije samo iz jedne strane. U isto vreme, tu su prisutni i BND i CIA i MI6 i nema koga nema da ne navodi vodenicu na svoju stranu, samo što dalje od stanovništva Srbije. Beograd je Kazablanka 21-og veka. Njihove aktivnosti se ne svode na špijunažu - to je previše zastarelo. Njihova moć je u selekciji ljudi, u stvaranju kadrova, u oblikovanju čitavih narativa. Neke karijere ovde počinju u ambasadama, ne na izborima. I nije nepoznato da pojedine zakone najpre pročitaju stranci, pa tek onda poslanici.
ОдговориИзбришиAli ono što najdublje prodire nije ni novac, ni politika, ni vojska. Najdublji prodor je u um. Većina medija u Srbiji više ne informiše, već filtrira stvarnost. Oslikavaju svet u kome je jedina opcija da se "uklopimo", da ne "talasamo", da čekamo spas spolja. Istovremeno, sistematski se guši svaki pokušaj autentičnog otpora, svaka ideja o samostalnosti se diskredituje kao ekstremizam ili nostalgija. Mladi rastu sa uverenjem da je odlazak jedini izlaz, a oni koji ostaju uče da je poslušnost vrlina. Istovremeno se planski sprovodi zamena stanovništva, polako, pa sve brže...
Kada se sve to sabere, shvatamo da ne živimo u slobodnoj zemlji, već u precizno dizajniranom prividu slobode. I to je možda najopasniji oblik okupacije - onaj koji se ne vidi, ali se oseća u svemu. U jeziku, u zakonima, u tišini kojom prolazimo pored stvari koje više ne smemo da pitamo. Srbija možda više ne nosi tuđe zastave (mada je i to diskutabilno), ali nosi njihove zahteve. I u tome je suština: okupacija bez metaka, bez vidljivih lanaca – ali sa svim posljedicama koje prate gubitak slobode.
Povratak stvarnoj slobodi zahteva više od smene vlasti. Potrebno je razgraditi ceo model kontrole: obnoviti strateške kapacitete, povratiti odlučivanje u domaće ruke, reindustrijalizovati zemlju i osloboditi informativni prostor.
Možda više nije pitanje da li smo okupirani, već koliko dugo ćemo još pristajati da to nazivamo normalnim?